Noć je 2022. godine. Motokultivator pevuši dok ignoriše svog omiljenog baga, Jakovljevića.
Javlja se šef.

M: Bog vrednuje prestiž glupošću
Š: Motokultivatore, klijenti se žale… Kako stojimo sa bagovima?
M: Ništa ne brinite šefe, svi bagovi su ovde kod mene zapisani…
Š: Motokultivatore, ja ne želim da oni budu zapisani, ja želim…

M: E pa Jakovljeviću, čuo si kako stoje stvari!
M: Kako šef kaže, danas je perfektan dan za banane i ribe.

Nakon nekog vremena, automatska poruka stiže: Motokultivatore, sada imate nula prijatelja.

Besan od gladi, Motokultivator proviruje kroz prozor. Napolju je ledena kiša, vetar, mrak. Vozač nekakvog kombija se bahati, trubi. Maše dvema velikim picama, vozi u rikverc, udara u kontejner. Od potresa i vetra kutije se otvaraju i prevrću. Pice padaju u kaljugu, parčići su spojeni nitima mocarele i sve se puši.

Leto je 2019 godine. Na šalteru jednog od elitnih restorana u Paviljonima radi karakondžula, a red za pljeskavice čakaju druga karakondžula i Motokultivator. Unutra ćute i opijaju se dve krupne žene, veštičijih lica, svaka za svojim stolom.

K: Što vam je ovako bled ovaj krastavac ?
K: Oljušten je!
K: Ali beo je!
K: Ne razumem, kakve boje treba da bude ?
K: Da nije možda bajat ?
K: Možda je ubran pre vremena i nije stigao da pozeleni.
K: Jel mogu da probam pre nego što mi stavite u pljeskavicu ?
K: Probajte…
K: Pljuuuuuuuuuuu… Baci ovo sranje! Otrovaćeš nekog!
K: Ma to je odličan krastavac… A šta ćete vi od priloga ?
M: Ovaj, ovaj, ja… ja ću samo kupus i ovu pavlaku što ste upravo otvorili.
K: A vi ?
K: Krastavac i luk.

Boki, Bojan i Motokultivator  idu peške trasom trole 40. Dača i Bojan – Boki  pešače trasom busa 23. Sreću se kod stanice “Glavna pošta“:

Motokultivator: E ‘de ste ?
Dača: Yo!
Bojan – Boki: Boki.
Boki: Boki.
Bojan – Boki: Bojan.
Bojan: Bojan.

Nastavljaju dalje…

Bojan – Boki: Je li bre, koga ovi zajebavaju !?
Istovremeno, Bojan i Boki u glas: Koga bre ovaj zajebava !?

Godina je 1996. Aca Motokultivator je na par koraka od vrata SP-SOFTa gde treba da se nađe sa Banetom Carom Igara. U tom trenutku Andreja sređuje Banetov računar.

Andreja: Prestani da se družiš sa kumom i tvoj kompjuter će raditi!
B: ‘de si kume!
M: Evo me, poneo sam diskete…
Andreja: Zdravo! Molim te nemoj mi davati diskete koje nisu isrpavne ili koje si ti sam sklapao…
M: Imam jedan monohromatski monitor ako želiš da otkupiš?
Andreja: Ja ne radim sa hardverom!
M: Onda nam snimi direktno na Banetov hard, ako nećeš diskete.
Andreja: $%#%$ Dobro, ali ako se pojavi neka mušterija prekidam tu aktivnost i čekate da njega uslužim!
M: Ne brini, idem ja dole ispred zgrade, ako naiđe neko sa disketama rećiću da si na pauzi…
Andreja: Stani! Vraćaj se ovamo! Bane, dovedi ga nazad!
B: Možda Rudić ili Remović hoće da kupe monitor?
Andreja: Donesite sutra taj monitor da vidim!

Benzinska pumpa.

P: Zengaf! Zinbe Zengaf! Nafta Zengaf!
M: Ja bih četiri litre bezolovnog, ako može…
P: Zinbe! Zengaf! Pumpam!

Bazen.

Š: Zenba Zengaf!
M: Jednu kartu…
Š: Izolite, dvestapedeset… Zengaf!
M: Hvala!

Bodibilder posetio je Motokultivatora u trenutku dok je ovaj zavrtao dugačak šraf u drvo.

B: Hoćeš da ti ja to zavrnem ?

M: Neka, volim ja to…

B: Ma daj meni, ja idem u teretanu!

M: Nema veze, sam ću.

B: Nećeš ti to pola sata, daj meni!

M: ‘ajde, evo ti…

B: Na koju stranu ?

M: $#%!#$ Na ovu…

Nakon 15 sekundi oblajznuo je i šraf i šrafciger.

B: Neće ovo, ne može, ne valja ti nešto…

Kao i većina dorida nastalih u SFRJ tokom 80-tih godina i moj komšija imao je ugrađenu arenu za podešavanje dijalekta srpskohrvatskih jezika naroda i narodnosti. Arena je ovalni preklopnik sa dvanaest pozicija, često se sretao na jako starim televizorima gde je služio za izbor kanala. Kod droida, arena se uglavnom nalazila u gornjem delu glave, unutar lobanje.

Jednog dana komšiji se, usled nekog udarca, arena slučajno pomerila na ijekavicu. Četiri dana pokušavali smo da mu objasnimo šta se desilo, ali on je uporno tvrdio kako je pravilnije i učtivije koristiti ijekavicu smatrajući nas zaostalima. Konačno, peti dan, majka ga je dohvatila i vratila mu arenu u poziciju za ekavicu, beogradski dijalekat.

Inspektor: Nepoznata radio stanica emituje program bez modulacije, čuje se svuda – na svim zvučnicima, zato smo vas pozvali!

Inženjer 1: Znam, video sam usput ljude, u tramvaju, drže gole zvučnike na ušima!

Inženjer 2: Imamo prve rezultate istraživanja… Program se čuje samo na zvučnicima od četiri oma koji imaju raspon terminala od oko 2 cm i na koje nije spojen nikakav provodnik. Čak i najmanje varijacije impedanse potpuno ometaju prijem.

Inženjer 1: Princip rada ovakve radio stanice još nije poznat nauci! Neko je na pragu fantastičnog otkrića!

Inspektor: Moramo biti oprezni! Pitanje je u kojoj meri je pronalazač svestan toga. Nadam se da je dobronameran i da ovim samo želi da demonstrira svoj pronalazak…

U obdaništu postojala je mala prostorija između trpezarije i sale za predstave. Sivi prljavi zidovi, stari ormar, dve vertikalne cevi od grejanja i par stepenika pre vrata sale. Prašnjava žuta sijalica. Tišina. Mir.

Smisliše da budu prijatelji do groba. Krenuvši ulicom naiđoše na neki stari grob. Puf… Pant… Putevi im se raziđoše i nikad se više ne sretoše.